Upravo ono što smo rekli malopre, mi pažljivo monitorišemo igrače, gde vodimo računa o nekim detaljima i u treningu i oporavku, jer prevencija je, zapravo, najvažnija. Koristeći se nekim iskustvom i saznjima, neretko se desi da nekog od naših fudbalera, kada procenimo da postoji rizik za njega, preventivno odmorimo, gde se preskoči određeni trening  ili uvede određeni rehabilitacioni trening da bi se povreda izbegla.

Recimo i povrede prepona, koje su učestale u fudbalu, nismo imali već duži jedan period, kao i povrede mišića, naročito zadnje lože, koje su u sportu najčešće. Najteže povrede su udružene povrede ligamentarnog aparata kolena sa oštećenjem hrskavice kolena. Te povrede su, svkako, jedne od najtežih izazova u tretmanu povreda.

To još uvek nije adekvatno rešeno, iako postoji čitav niz načina da se takva vrsta povrede tretira, nijedan nije, onako da kažem, definisan. To je nešto što je problem. Mada, opet, i to je sve individualna stvar, kao i mnoge stvari u sportu.

Ja sam imao mnoge sportiste nacionalnog i internacionalnog nivoa sa takvim povredama, za koje sam se pitao kako uopšte mogu da hodaju, a oni su se aktivno bavili sportom.

Sa druge strane, imao sam i one sportiste, sa malim supstratima povrede, koji nisu mogli da funkcionišu. Svaki sportista ima određenu biološku otpornost, koja ga karakteriše i koja mu daje određeni kvalitet da iz povrede izađe brzo. Mi smo imali jedan takav problem i to baš sa, malopre, pomenutim, Kordićem, koji je imao povredu dva ligamenta u kolenu, kao i povrede meniskusa i hrskavice.

Jedno izuzetno teška stanje, ali uspešno sanirano i Korda danas funkcioniše bez ikakvih problema. To je ono što je, zapravo, najteže za mene kao profesionalca. Kada se sportista, u naponu svoje snage, susretne sa činjenicom da mora da prekine svoju sportsku i profesionalnu karijeru.

Takvih slučajeva je bilo. Tu je bitno iscrpeti apsolutne sve mogućnosti i ispitati da li je to zaista kraj ili postoji određena mogućnost za dalji nastavak karijere.

Imali smo u Klubu takvih slučajeva, kada su određeni igrači, na moje insistiranje, morali da završe karijeru i to relativno skoro, gde je na pripremama u Antaliji jedan fudbaler prekinuo karijeru. Njemu je to izuzetno teško palo, ali smo se nakon toga sreli i veoma srdačno pozdravili jer je i on svestan da mu je to sačuvalo karijeru. Reč je o Miši Hucišviliju. Ishrana, suplementacija, regeneracija i oporavak spadaju u delokrug kojim se ja bavim.

Tu je, takođe, i procena funkcionalnih sposobnosti igrača, njegovih slabih tačaka i mogućnosti povreda. S obirom da je moja specijalnost medicina sporta, sve to spada u moj opis posla, ne samo lečenje povreda, koje su, zapravo, najmanji segment mojih obaveza. To je veoma bitan deo — medicina i fizička priprema. Ti segmenti su izuzetno povezani, a kontakt lekara i kondicionog trenera, kao i kompletne struke, izuzetno je važan. Implementirati nauku je moguće samo uz jednu neprekidnu i kvalitetnu komunikaciju.

Mi smo u stalnoj komunikaciji, pre, za vreme i nakon treninga, gde se definišu određeni parametri, kao i prostor u kome će kondicioni trener, usled zdravstvenih, kao i funkcionalnih sposobnosti fudbalera, moći da radi. Negde u praksi to ume da bude da problem, međutim, kod nas to nije slučaj.

Mi već duže vreme imamo izvanrednu saradnju. Sportska ishrana je, uglavnom, monotona i zna da bude problematična. Bazira se, prevashodno, na unošenje dovoljne količine ugljenih hidrata i proteina. Naravno, taj odnos treba da bude adekvatan.

Ono što ja pričam sa našim igračima je, da taj odnos ne treba da bude konstantan, već da se u određenim fazama trenažnog procesa adekvatno menja i prilagođava zahtevima i potrebama.

Kada se smanji trening, tu ishranu treba korigovati, u smislu količine energije. Tu naši sportisti, generalno, greše jer imaju jednu konstantu u unosu hrane, bilo da je reč o pripremnom, takmičarskom ili periodu kada su na odmoru. Tom periodu odmora posvećujemo posebnu pažnju, kada nam, neretko, igrači dolaze sa viškom kilograma, a to bi, zapravo, trebao biti period za regulaciju, eventualnog, viška kilograma.

To je nešto sa čime se borimo i tu najviše treba pričati i boriti se sa mlađim igračima. Nakon navedenih procedura pristupa se realizaciji kateterizacije. Obavezne su i zabiljeĹĄke o pacijentovom stanju za vrijeme kateterizacije, propratnim pojavama kao ĹĄto su promjene u karakteristikama urina ili promjene na koĹži i o protoku urina i uzetim uzorcima.

Oprema potrebna za kateterizaciju. Foli balon kateter U kliniÄ?

Pedijatrijski kateter ima balon od 5 ml. Pripremna procedura nalaĹže da se pacijent postavi u supinaciju sa flektiranim nogama i zatim oÄ? Nakon toga rukavice se skidaju, ruke se ponovo peru i navlaÄ? Na kateter potom treba staviti lubrikant i kateter, drĹžati na rastojanju manjem od. Vrh podmazan lubrikantom guramo kroz meatus, u uretru ka beĹĄici. Da bi sprijeÄ? U ovoj fazi treba pokuĹĄati ubaciti malo vode kroz kateter. Na kraju treba osigurati kateter fiksiranjem za unutraĹĄnju stranu butine i povezivanjem za drenaĹžnu kesu, uz uzimanje uzorka urina.

Potrebno je nedominantnom rukom prihvatiti i razmaknuti velike stidne usne. Nakon toga treba locirati meatus iza klitorisa, a iznad vaginalnog otvora i paĹžljivo uvoditi kateter u .