Bolovi

Bolovi u kostima i zarenje i toplota u telu

Bolovi u kostima i zarenje i toplota u telu

Pozvala je hitnu pomoć a oni su je savetovali da uzme paracetamol. Rekli su joj da se čini da tada bol nestane kod nekih ljudi, mada nisu do kraja mogli da razumeju zašto. Lekari su mislili da ima čir.

Tek su kasnije njene stomačne tegobe prepoznate kao simptom virusa. Đaci prvaci - kako je izgledao prvi dan škole. Posle oko šest nedelja, Monik je počela da oseća da je peče dok mokri i da je bole donja leđa. Doktor joj je ispisao tri različite vrste antibiotika pre nego što je ustanovio da se ipak ne radi o bakterijskoj infekciji. Monik se isključila sa društvenih mreža.

Bolovi u kostima i zarenje i toplota u telu

Čak joj je i slušanje podkasta teško padalo zato što bi se na svaki pomen Kovida unervozila i to je uticalo na njeno disanje. Samoproklamovana zavisnica od vesti, sada nije mogla da ih podnese. Plašila se da će ako ode na društvene mreže videti post za postom o mrtvim telima. Pronašla je utehu u onlajn šopingu, ali čak joj je i unošenje broja haljine u prazni prozorčić za pretragu donosio horor priče o novim simptomima bolesti.

Posle nekog vremena, zamolila je prijateljicu da joj ispriča šta se u međuvremenu dešavalo u svetu. Jedna od prvih stvari koje je saznala bila je da umire veća proporcija ljudi iz crnih i manjinskih etničkih grupa. Monik je mešane rase i uplašila se. Jednog dana je ležala u kadi slušajući podkast kad su dvoje belih voditelja neobavezno pomenuli da mnogi Afro-Amerikanci umiru od Kovida Skočila je i dohvatila telefon da bi poslala mejl crnoj rodbini u SAD-u.

I počela je da razmišlja o činjenici da su većina ljudi na koje se oslanjala u poslednje vreme bili pripadnici manjina - vozači Ubera koji su je vozili na preglede, bolnički radnici, ljudi u radnjama u kojima je kupovala hranu.

U njenom uobičajenom svakodnevnom životu nije bilo tako. Kako su nedelje prolazile, njene simptome su zamenili neki drugi, postajući sve bizarniji. Bol u vratu pratila je neobična senzacija u uvu, kao da neko rukom gužva kesu sa čipsom.

Ruke su joj plavele i morala je da žuri do česme pod vrelu vodu da pokuša da povrati cirkulaciju. Lekar ju je kasnije pitao da li je to možda slikala, ali joj je to bilo poslednje na pameti.

Imala je neobične osipe svud po telu ili bi joj prsti na nogama postali jarkocrveni, a ponekad bi se probudila s oštrim bolom u različitim delovima torza. Jedne noći, dok je preko telefona razgovarala sa prijateljicom, osetila je kako joj se desna strana lica oklembesila. Otrčala je pravo do ogledala, ali joj je lice izgledalo savršeno normalno. Uplašila se da možda ima moždani udar, ali lekari nisu pronašli nikakve dokaze za to.

Imala je i druge neobične senzacije svud po telu. Ponekad je imala osećaj da je neko vuče za nogu rukama ili da joj prelazi kosom preko lica - čak i u unutra u ustima. Provela je mnogo vremena pokušavajući da objasni lekarima šta joj se dešava. Često je na raspolaganju imala samo petominutni ili desetominutni poziv da prenese sve što joj se dešava u telu, a to nije bili dovoljno. Ona se mršti dok pokušava da prepriča na koje je sve načine bila lečena.

Ne želi da kritikuje osoblje Nacionalne zdravstvene službe, od kojih su joj mnogi pružili izvrsnu negu, ali kaže da sistem ne funkcioniše za ljude u njenom položaju. Prošlo je devet nedelja pre nego što je Monik uspela da se testira na korona virus.

Tokom čitavog tog vremena, bila je prestravljena da će preneti virus nekom drugom. Vladin savet bio je da se izolujete na sedam dana ili dok simptomi ne nestanu - ali šta ako nikad ne prođu, pomislila je ona. Njeni cimeri su smislili sistem za izbegavanje kontakata u kući - svi su imali različito mesto na frižideru koje su koristili da bi ga otvorili. Potom bi odlazili svako u svoju sobu da jedu sami.

Jednog dana izašla je sa prijateljicom da udahne malo svežeg vazduha u parku blizu svoje kuće, kad joj je pritrčalo malo dete. Monik je poskočila da se udalji od mališana.

Bolovi u kostima i zarenje i toplota u telu

Majka je bila ogorčena. Monik je pokušala da objasni da se ne boji da će se zaraziti, već da se plaši da će mu preneti virus. Bolesni ljudi treba da ostanu kod kuće, rekla joj je majka. Ona se nada da će njen dnevnik pomoći ljudima da razumeju da nije uvek sve tako jednostavno. Iako su se njeni prijatelji potrudili da joj pomognu, Monik je primećivala da je drugima svega već preko glave. Niko nije mogao da razume ništa od onoga što joj se dešava.

Konačno je Velika Britanija otvorila testiranja za svakoga ko iskazuje simptome. Bila je uzbuđena, ali je postojala kvaka - jedini centar koji je mogla da pronađe bio je drajv-in, a ona nije imala kola.

Ne ignorišite bolove u stopalima i nogama! Telo vam šalje znak da nešto nije u redu - oiqwdvy.xyz

Jedan prijatelj se jeste ponudio da joj odbaci, a njoj nije promakla činjenica da se usput i sam izložio riziku. U centru za testiranje očekivala je da će je umiriti medicinske sestre i lekari, ali umesto toga zatekla je vojnike, oznojenih uniformi tog toplog junskog dana. Dok je gurala bris u nos, zapazila je koliko su svi mladi. Rezultat je bio negativan. Bilo je to ogromno olakšanje, zato što joj je rečeno da to onda znači da ne može da zarazi prijatelje i porodicu.

Ali ona se osećala čudno. Bilo je i zbunjujuće zato što se nije osećala ništa bolje. Četiri meseca nakon što se prvi put razbolela, odlučila je da se iseli iz kuće u Istočnom Londonu koju je delila s drugima.

Izvršavanje najprostijih dnevnih dužnosti kao što je održavanje higijene postalo je teško, a ona je želela da bude u blizini porodic.

SLIČNI TEKSTOVI